E pa da se i ja predstavim.....
Zovem se Mladen Isaković, iz Šapca, ’76. godište. Muziku volim od kada znam za sebe. Krenuvši u osnovnu školu, učiteljice su primetile da imam talenat za muziku, i terale su me da upišem muzičku školu, što sam i sam želeo, međutim, tada sam bio u fazonu da želim da sviram gitaru; otac je pristao na muzičku, ali za gitaru nije hteo da čuje, samo harmonika je dolazila u obzir. Kaže „neću da mi sin bude ludak k’o oni čupavci rokeri“
, a ni da mu sin bude drugi u orkestru nije želeo. Ja tada nisam želeo da učim harmoniku, i na tome se završilo, nisam upisao muzičku. Kasnije, kroz osnovnu školu, na jednoj svadbi u jednom selu, lokalni seoski harmonikaš koga smo svi znali, seo da ruča, ja seo do njega, i gledam onu harmoniku, on mi reče da je uzmem (znao je da sam talentovan, budući da sam jednom učestvovao na takmičenju pevača amatera, bio 3. mesto, a bio sam tek pred polazak u 4. razred osnovne), ja je uzeh u ruke, pokazao mi je skalu, naučio sam iz prve, čak i prstored. Rekao mi je da je šteta da ne učim da sviram, i rekao mom ocu da mi odma’ uzme harmoniku, on se složio, naravno, čim ja pristanem. Ja se tu zainteresujem, ali nisam odmah odlučio da sviram. Tek par dana kasnije, u prepirci sa jednim drugarem, koji je bio viši od mene, i imao duže prste, on meni kako su važniji za svirku duži prsti, a ja da je najvažniji sluh i talenat, iz inata sednem na motor, i odem kod čika-Slobe (tog harmonikaša) kući, da vidim sa njim oko toga. On mi ponovo da harmoniku, pokaže mi par trilera, pa da pogađam tonove (ono, da li imam sluha) i reče mi da obavezno kupim harmoničicu, ići će on sa nama u Beograd da odaberemo neku za mene, ja otidoh kući, rekoh ocu da želim da učim da sviram, i tako je sve počelo – praktično iz inata tom drugu
.
Dva dana kasnije, otišli smo u BG i kupili harmoničicu marke Skala, 120 basova, crna dugmetara. U povratku kući, ja sam svirucao na zadnjem sedištu, i već samostalno pohvatao „marš na Drinu“, onako iz glave. Tada počeh da učim kod tog čika-Slobe celo leto, naučio sam 15-20 stvari kod njega. Negde pred kraj leta, upoznah se sa drugarom koji je išao u istu školu, a 3 godine stariji od mene. Njegovo ime je Aleksandar Bogdanović, on je kasnije, 1999. godine osvojio, tj. pobedio u SokoBanji na takmičenju. On me je, kad se sretosmo, odveo kod sebe kući, čuo da sam počeo da sviram, i da mu pokažem šta znam. Ja sam odsvirao kako-tako tih par stvari što sam naučio, a onda je on uzeo harmoniku. Već tada, 90-te, kad se upoznasmo, Aca je jako dobro svirao, imao odličnu tehniku, brzinu, sve što odlikuje majstora, i ja sam tek tada shvatio gde mi je mesto, i kako se svira. On je učio još uvek kod čika Ace Krnjevca, i pozvao me da i sam krenem sa njim zajedno kod Krnjevca da učim da sviram, da ovo kako sam počeo nije baš najbolje, nepravilan prstored, i netačno sviranje basova, i da je prava stvar početi učiti kod pravog pedagoga i majstora. Elem, početkom septembra, Aca je odveo mene i moga oca kod Ace Krnjevca, on nas je primio, dao mi harminičicu neku da mu pokažem šta znam, ja sam odsvirao par kola što sam naučio, onda je čika Aca rekao da imam talenta, smisla, i da će me primiti da učim kod njega, ali da sve što sam do tada naučio moram da zaboravim, i da to više na taj način ne sviram. I tako sam počeo od početka kod Ace Krnjevca, kod koga sam išao 2 puta nedeljno godinama sa Acom zajedno. Prilično mi je dobro išlo, Aca je već tada krenuo po takmičenjima, ja sam išao isprva da gledam, i da ga bodrim. Tada sam se upoznao sa drugom stranom medalje, mućkama, podvalama, nameštanjima takmičenja, svađama, prepirkama, itd. Elem, kad sam počeo da idem po takmičenjima i sam, kad sam bio spreman, ne možda baš za pobedu, već da nastupim i savlađujem tremu za kasnije, bio sam junior, trebalo je da sviram u SokoBanji u juniorima, i u duetu sa Acom Bogdanovićem, koji je tada bio u vojsci, njega ne pustiše, ja uđem u polufinale, prođoh i u finale, ali na finalno takmičenje nisam otišao; pao sam sa motora, povredio kičmu i zaglavio u bolnicu. Nisam ništa slomio, ali sam povredio kičmenu moždinu, koja je otekla i izazvala oduzetost nogu. Elem, da ne dužim, proveo sam par meseci u kolicima, nakon toga 2 godine na štakama. Taj period želim da zaboravim, jer je bio dosta mučan, ali sam nešto i naučio, a to je da više nema pomoći od mame i tate, ako želim da hodam, moram da „propišam majčino mleko“, što se kaže, da stisnem zube kad je najteže i tad najviše da dam. Tada sam konačno odrastao, i to što sam naučio u tom periodu, i danas me vodi. Žestoko sam vežbao, ustao, i povratio svu fizičku sposobnost koju sam bio izgubio. Po povratku iz bolnice, vežbao sam harmoniku ponovo, nakon nekoliko meseci pauze, ali sedeći, budući da nisam mogao da hodam bez štaka, tada. Elem, krajem 90-tih, kad sam fizički ozdravio, bio sam ponovo bio spreman za SokoBanju, planirao sam ići na pobedu, vežbao sam 8-10 sati dnevno već par godina. Međutim, otac se razboleo, te sam bio sprečen da odem na takmičenje, pa sledeće godine baš negde pred takmičenje umre deda, pa ne odoh, onda, počelo je i lutanje, ženske, rat... u neko vreme, počeh da se bavim računarima, prilično ozbiljno, uz strica koji je imao firmu. Tad poče ona navala turbofolka, pesama i refrenima od 5 tonova, upoznao sam i taj svet estrade, i iskreno, zgadio mi se taj svet. Nisam sebe video tu, ali nikako. Bilo je i nekih porodičnih problema, i nikako da odem na takmičenje, mada sam i dalje vežbao. Seka i Indira glavne pevaljke, i nekako izgubim volju za muzikom, zaljubim se, počeh da zarađujem, Aca već pobedio tamo, ja hoću-neću, i prođe vreme, ne otidoh. Hteo sam ići tamo 2004-2005 godine, al’ već 3 banke, mrzelo me da odem tamo, neki klinac od 18 godina da pare i pobedi me, i tako nikada nisam pobedio u Sokobanji. Imao sam par nastupa na TV, ništa zapaženo, uglavnom par lokalnih stanica; nisam nešto mnogo tezgario, tad i nije bila neka kinta, već počeli svi da uzimaju sintisajzer aranžer i pevaljku, da ne plaćaju ceo orkestar, i mogao sam samo da tezgarim po svadbama (bilo je par puta sa Acom i njegovim orkestrom po Nemačkoj i ovde), a to nisam baš mnogo voleo. Sviraš svakakvim ljudima, elem, ispričaću jedan detalj iz Nemačke. Elem, nakon jedne svirke, dođe neki crni kadilak pred kafanu-diskoteku, kako hoćete, izađoše 2 lika, tamnije puti, zamoliše mene i njega da odemo sa njima do njihovog ciganskog kralja, kako rekoše, da mu malo sviramo na uvo, mi ajd pristadosmo, otidosmo sa njima, jedna velika kafana, ali mnogo dobro opremljena, pitanje je da li je to kafana za goste ili samo za njega
Elem, taj lik sedi za stolom, nama dadoše stolice, sedosmo i počesmo da sviramo, on jede, ima jedno 170 kila sigurno, onda sedi, puši, sluša i gleda nas, ništa ne govori; povremeno dođe neki njegov, sa strane mu nešto šapne na uvce, on samo klimne, ovaj ode, dođe drugi, šapne, on klimne, sve tako. Svirali smo jedno sat, možda malo jače od toga, dođe opet onaj što nas je vozio, kaže „gazda vam zahvaljuje, možete da se spakujete da vas odvezem“; ja iskreno, jedva sam čekao da zbrišem, nije mi baš bilo prijatno, kao da sviram za nekakvog „kuma“ ili slično. Doveze nas čovek pred hotel, i dade nam obojici po koverat, reče hvala, mi izađosmo, on ode. Kad uđosmo u sobu, otvorismo koverte, a u njima po 3000 evra, i meni i njemu
Svašta, rekoh, nisam mog’o da verujem.
Elem, svirao sam i dalje, vežbao, upoznao sam i svirao sa mnogim harmonikašima, od kojih i nekim pobednicima Sokobanje, recimo pomenuo bih Aleksandra Stanojevića, pobednika Sokobanje 91-ve valjda, zatim Dragana Todorovića – Žvakca, koji je pobedio sledeće godine, upoznao sam Boru Dimića, Goran Mihailović, pobednik valjda 97-me mi je i dan danas jako dobar drug, sa Acom Bogdanovićem sam kao sa bratom, mada se ređe viđamo, on je sad u Nemačkoj, ne bavi se muzikom, osim što ima učenike, ali radi neke druge stvari tamo, stalo i tamo sve.
Budući da sam već odužio puno, završiću time da i dalje sviram, ali uglavnom samo u svom društvu, novac imam od administracije unix i linux mreža, što sam završio, tako da mi tezgarenje nije potrebno. Volim sa društvom da zasviram, ta neka moja ekipa obožava kad uzmem harmoniku, često, bar jednom u 10 dana napravimo tako neki događaj, roštilj, kotlić, sač, i onda ostanemo uz pesmu do zore. I sam kod kuće zasviram, za svoju dušu, kad god imam vremena, ali od profesionalnog bavljenja muzikom sam odustao. Muzika je divna, pogotovu kad dođeš do nivoa da je osećaš, razumeš, da možeš da improvizuješ na različite načine svaki put, ali taj svet estrade, košta mnogo i živaca i novca i zdravlja, mnogo je loših i sujetnih ljudi tamo, siguran sam, više nego u bilo kojoj drugoj profesiji, svi te tapšu po ramenu kao brata, ako osete da mogu da te iskoriste, a onda su u stanju da te šutnu kao poderanu cipelu. Možda će zvučati malo tužno ovo što napisah, ali verujte, uopšte nije. Najlepše je kad zasvirate opušteno, uz neko svoje društvo, kad to radite iz uživanja, a ne da time morate da se bavite da biste zarađivali. Nekada sam zamišljao, kao mlađi, kad pobedim u Soko Banji, pa snimim ploču, pa se pojavljujem na televiziji, bla-bla.... verujte mi, kad pogledam iz današnje perspektive, uopšte mi nije žao što nije bilo tako. Upoznao sam i tamnu stranu tog sveta, i odlučio da taj svet nije za mene. Sviram za sebe, svoju dušu, za neke drage ljude sa kojima živim i sa kojima se družim, i uživam u tome
....nadam se da vas nisam udavio.....
